Medijski sektor

Republika Srbija još uvek je zemlja u kojoj traju post-komunistički i posleratni tranzicioni procesi. Nakon svrgavanja autoritarnog režima Slobodana Miloševića 2000. godine, zemlja je postala parlamentarna demokratija na putu unapređenja vladavine prava, izgradnje tržišne ekonomije, podizanja slobode medija, uspostavljanja pluralističkog društva i koračanja ka članstvu u Evropskoj uniji. 

Nakon 2000. godine, zajedno sa svim drugim sektorima u zemlji, i mediji su započeli proces transformacije. Do sada su promene bile prilično spore, nedosledne i nepotpune zato što se čini da postoji odsustvo političke volje da se strukturalne promene u medjskom sektoru sprovedu do kraja. 

Srpsko medijsko tržište je malo i prezasićeno, sa preko 1600 medija, koliko ih je registrovano kod srpske Agencije za privredne registre (APR). Zbog loše regulisanog medijskog sistema, tačan broj registrovanih medija i dalje nije poznat. 

Srbija ima dva javna servisa, RTS sa nacionalnom frekvencijom i RTV sa regionalnim dometom. Oba emitera najveći deo svojih prihoda dobijaju iz državnog budžeta, što utiče na njihovu uređivačku politiku, nezavisnost i objektivnost. Pored državnog finansiranja, RTS i RTV takođe se takmiče sa drugim medijskim kućama za deo tržišta oglašavanja. Osim toga, jedan mali deo prihoda obezbeđuje se prikupljanjem pretplate koja iznosi 150 dinara po domaćinstvu. 

Medijske kompanije rade pod velikim ekonomskim pritiskom. Prosečna godišnja tržišna vrednost oglašavanja u 2016. godini iznosila je nekih €174 miliona (Izvor: Nielsen Audience Measurement), što ne može da obezbedi ekonomski opstanak svih trenutno aktivnih medija. Svi oni zajedno dele poprilično mali ‘kolač’ oglašavanja koji je nedovoljan za njihovu finansijku stabilnost i nezavisnost. Zbog slabe ekonomije i stalnih problema sa likvidnošću, država još uvek ima značajnu ulogu i uticaj na medijsko tržište. Ona nastavlja da kontroliše medije kroz direktno medijsko vlasništvo ali još više kroz različite modele državnog finansiranja.   

Javni fondovi namenjeni srpskim medijima distribuiraju se proizvoljno i netransparentno, u većini slučajeva u korist pro-vladinih medijskih kuća, bez jasnih i izmerljivih kriterijuma, javne kontrole ili procene. Ukupan iznos državne pomoći na tržištu, kao i način, obim i efekti državnog finansiranja raznih medija još uvek su nepoznanica. Već godinama država je najveći oglašivač u zemlji, kroz svoja ministarstva, javna preduzeća i republičke agencije. S druge strane postoji rastući pritisak od strane agencija koje kupuju medije, čiji vlasnici održavaju bliske veze sa vladajućom partijom. Jak pritisak na uređivačku politiku proizvod je finansijske zavisnosti, a mediji koji su najkritičkije nastrojeni prema vlasti bivaju javno napadani..  Javna preduzeća su 2012. godine izvršila pritisak na dnevne novine “Blic” da promeni svoju (tadašnju) uređivačku politiku koja je podržavala (tadašnjeg predsednika) Tadića i Demokratsku stranku, uslovljavajući time svoje ugovore o oglašavanju sa ovom novinom. Nakon kritika na račun srpskog tajkuna Miroslava Miškovića u istraživačkoj TV emisiji “Insajder” (Insider), njegova kompanija Delta Holding otkazala je sve ugovore o oglašavanju na B92.   

Medijska privatizacija u Srbiji formalno je trebalo da se završi 2016. godine ali ovaj proces još uvek nije priveden kraju. Bilo je predviđeno da država otuđi vlasništvo nad ukupno 75 medija. Do ovog trenutka manje od 50% njih je privatizovano. Od 75 medija koje je trebalo privatizovati 50 je stavljeno na prodaju a od toga broja 34 je zaista prodato dok su ostali ugašeni. Samo ograničen broj medija ponuđen je zaposlenima na otkup. Sve u svemu, medijska privatizacija imala je za posledicu porast koncentracije vlasništva nad loklanim medijima. 

Vodeći mediji u Srbiji su polarizovani i smatra se da su podeljeni na pro-vladine i anti-vladine. Pro-vladini mediji okarakterisani su kao glasnogovornici vladajuće partije koji stoje na putu svakom ozbiljnom javnom dijalogu i direktno favorizuju vladajuću partiju dok u svakom smislu marginalizuju i opstruišu opoziciju. Nezavisni mediji imaju kritički odnos prema vlasti ali su pod stalnim finansijskim i uređivačkim pritiskom. 

Kada je reč o medijskom sadržaju, dominira senzacionalistička i tabloidna retorika kao i realiti programi i pomodarski časopisi sjajnih korica. U 2015. godini realiti programi postigli su rekord u prikazivanju i rejtinzima.  Programi “Veliki brat”, “Farma”, “Parovi” i “Maldivi” dnevno su prikazivani na kanalima sa nacionalnom frekvencijom u trajanju od ukupno 36 sati i 25 minuta.

Prema podacima “Reportera bez granica” i Indeksu slobode medija u svetu za 2017. godinu koji ova organizacija objavljuje, sloboda medija je u padu još od kada je bivši ministar za informisanje Slobodana Miloševića, Aleksandar Vučić, došao na mesto premijera u maju 2014. godine. Dok se Srbija 2014. godine nalazila na 54. mestu među zemljama rangiranim po stepenu slobode medija, sada je pala 66. mesto među ukupno 180 zemalja.

Od početka 2017. godine Nezavisnom udruženju novinara Srbije prijavljeno je preko 38 fizičkih i verbalnih oblika pritisaka, napada i pretnji upućenih novinarima. Novinari su slabo plaćeni i ova profesija uživa veoma mali ugled u društvu. Troje novinara je ubijeno u poslednjih 20 godina  – Dada Vujasinović (1994), Slavko Ćuruvija (1999), Milan Pantić (2001) – i počinioci nikada nisu dovedeni pred lice pravde.

  • Reporter without borders
rs
en
  • Projekat napravljen od strane
    BIRN SERBIA
  •  
    Reporters without borders
  • Finansiran od strane
    BMZ