Zakonska regulativa

Srbija je prošla kroz tri talasa reformi medijskih zakona od 2000. godine. Prvi set medijskih zakona usvojen je 2003. godine, kada je postavljen temelj medijskog sistema kakav je do danas. Medijski zakoni su uspostavili medijsko tržište na kom paralelno postoje javni medijski servisi i komercijalni mediji, ustanovljeno je nezavisno regulatorno telo za elektronske medije, i uspostavljen sistem dodeljivanja radio i TV frekvencija na otvorenim konkursima.

Drugi talas reformi medijskih zakona se dogodio u periodu od 2005. do 2011. godine, a obeležili su ga amandmani na Zakon o javnom informisanju i druge medijske zakone, koji su sve više politizovali medijski sektor i umanjivali autonomiju medija. Za posledicu je imao višegodišnja kašnjenja i odlaganje procesa privatizacije medija i slabljenje uloge regulatornih tela. Dodatno je učvršćen uticaj političkih partija na vlasti, predvođenih Demokratskom strankom.

Reforme koje su usledile inicirane su 2014. i 2015. godine, kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, a označile su treći talas reformi od demokratske tranzicije 2000. godine. Set medijskih zakona obuhvatio je tri nova zakona - Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima.

Poslednja dva zakona (lex specialis) odnose se na posebne segmente medijskog sektora - elektronske medije i javne medijske servise, dok je Zakon o javnom informisanju i medijima sveobuhvatniji i postavlja osnove medijskog sistema. Među njima su definicija interesa javnosti u javnom informisanju, nezavisna urednička politika i sprečavanje cenzure, posebna prava i obaveze novinara, kao što je pretpostavka nevinosti, zabrana diskriminacije i klevete, zaštita maloletnika, zabrana objavljivanja informacija u vezi s krivičnim postupkom i sl. (Poglavlje XI).

Ovaj zakon propisuje i zaštitu medijskog pluralizma i zabranu monopola i nezakonitih objedinjavanja. Članovi 45-47 propisuju granične vrednosti za zabranu koncentracije (objedinjavanja) vlasništva, koje su postavljene prilično visoko. Horizontalna koncentracija upravljačkih i vlasničkih prava u oblasti štampanih medija sa informativnim sadržajima se zabranjuje ukoliko njihov zajednički godišnji tiraž prelazi 50% tiraža svih dnevnih štampanih novina na teritoriji Srbije. U oblasti audio-vizuelnih medija, granica postavljena za horizontalnu koncentraciju iznosi 35% od ukupne gledanosti odnosno slušanosti. Zakon takođe reguliše i vertikalnu koncentraciju u sferi proizvodnje i distribucije (Član 46).

Ministarstvo kulture i informisanja je zaduženo za kontrolu i procenu medijskog pluralizma i koncentracije u štampanim medijima. Imajući u vidu da su granične vrednosti postavljene visoko, do sada nije bilo primera reakcija ovog Ministarstva. Prema Zakonu o elektronskim medijima, Regulatorno telo za elektronske medije (REM) je zaduženo za praćenje koncentracije u elektronskim medijima, tačnije u oblasti radija i televizije.

Povećan nivo transparentnosti vlasničkih struktura i njihovih povezanih poslova doprinosi sprečavanju koncentracije. Zakon o javnom informisanju i medijima je propisao osnivanje Registra medija u okviru Agencije za privredne registre. Iako je zamišljen kao mehanizam za postizanje transparentnosti, Registar samo delimično ispunjava ovu ulogu, pošto su informacije koje sadrži nepotpune i zastarele.

Srbija je zemlja kanidat za pristupanje Evropskoj uniji i zbog toga već neko vreme prilagođava svoje zakonodavstvo evropskim pravnim tekovinama. Zakoni su dobro formulisani zbog podrške koju pruža EU, ali njihova puna primena izostaje.

  • Reporter without borders
sr
en
  • Projekat napravljen od strane
    BIRN SERBIA
  •  
    Reporters without borders
  • Finansiran od strane
    BMZ